Malo literature za izobraževanje, mogoče bo tudi tebi kaj bolj jasno, eazy pa je že izgubljen primer.
OSLOBOÐENJE KOSOVA
I BALKANSKI PAT 1912-1913.
Ratne ciljeve Srbije 1912. godine veoma je jasno i dobro izložio Jovan Cvijiæ u članku Balkanski rat i Srbija, objavljenom te godine na engleskom i na srpskom jeziku.[1] On najpre utvrđuje geografsku oblast za koje ce vezuju interesi Srbije u tom ratu: to je "Stara Srbija", u koju spada Novopazarski sandžak, Kosovo polje, Metohija i neke oblasti južno od Šar-planine, sa granicom koja je, kako on veli, određena sporazumom između Srbije i Bugarske [Ohrid-Veles-Kriva Palanka, tako da ovi gradovi pripadnu Bugarskoj], dodaje da Stara Srbija "izlazi uzanim pojasom na Jadransko more oko Skadra, Lješa i verovatno Drača" - imajuæi u vidu, očigledno, srednjovekovnu situaciju. Stanje ovih oblasti i njihovu vrednost za Srbiju Cvijiæ opisuje prema svojim ličnim naučnim istraživanjima u razdoblju od 1900. do 1912. godine to je "zemlja najveæe anarhije i nasilja, ne samo na Balkanskom Poluostrvu no možda jedinstvena u svetu". Žrtva tog stanja su Srbi, a glavni uzrok svih srpskih nevolja - Albanci; albanski kolonisti su nasilno nastanjeni, a Srbi proterani - trenutno u Srbiji ima samo od 1876. godine oko 150.000 Srba "koji imaju tapije od svojih zemalja", žive znatnim delom na teret srpske vlade i "čekaju trenutak da zauzmu opet svoju imovinu". Oni koji su ostali u Staroj Srbiji podvrgnuti su čitlučkom sistemu, svakojakim nasiljima i osiromašenju, islamizaciji i odnarođavanju; ugroženi su im i crkva i škola, nikakva im ce prava, ni ona po sultanskim fermanima ni po zakonima mladoturskih vlasti, u stvarnosti ne priznaju. Planskim naseljavanjem muslimanskih doseljenika i proterivanjem srpskih čifčija razbijaju ce kompaktne srpske mase i prave oaze mešovitog hrišæansko-muhamedanskog stanovništva. Cvijiæ konstatuje da "ovakva nasilja i zločini nad Srbima u Staroj Srbiji traju vekovima", te da "nigde na Balkanskom Poluostrvu turska uprava nije unela veæu pustoš no ovde". Proučavanjima Srpske akademije nauka je utvrđeno da je tokom XVIII i XIX veka iseljeno iz Stare Srbije i naseljeno u Kraljevini Srbiji odnosno na teritoriji Srbije oko pola miliona duša. Najmnogobrojnije iseljavanje je usledilo srpskim ustancima 1804-1815. i srpsko-turskim ratovima 1876-1878. Islamiziranja su, opet, pojedinačna i masovna čitave oblasti su na taj način odnarođene [Gora, Drenica, Prekoruplje, Međuvode itd]. Dobar deo Albanaca na Kosovu je, u stvari, srpskog porekla. No i pored svega iseljavanja i islamizovanja, naglašava dalje Cvijiæ, u Staroj Srbiji "ima znatan broj Srba". Bez tačne statistike moguæne su samo ovlašne procene: na 900.000 Srba, od kojih do 300.000 muslimanske vere [računajuæi sandžačke muhadžire iz Bosne], "Arnautaša" ima do 200.000, a oko 300.000-400.000 su pravi albanski kolonisti. Samo je manjim delom u pitanju "starije i vrlo staro arbanaško stanovništvo". Pošto je tako predstavio stanje srpskog naroda i etničke odnose u Staroj Srbiji, Cvijiæ ce poziva na nacionalna i humana prava da ova područja budu oslobođena: "Srbija i Crna Gora imaju dakle jakih humanih i nacionalnih razloga i prava da zaustave ove zločine i nasilja koji ce vrše nad njihovim saplemenicima". Koliko god su "turska uprava i arnautski zločini i nasilja" čak i za najhumanije ljude Zapadne Evrope samo apstraktni i "bledi pojmovi", toliko je ovo za Srbe surova zbilja: "uništavanje našeg naroda". No Cvijiæ ističe još jedan uzrok koji Srbiju, kako on kaže, "goni da ce interesuje za teritoriju Stare Srbije". To je potreba izlaska na more, radi ekonomskog oslobođenja od austrougarske i turske blokade. Carinski rat sa Austro-Ugarskom i teškoæe u tranzitu roba preko turske teritorije pokazali su da je izlaz na more za Srbiju pitanje od životnog značaja. "Sada je veæ svaki seljak na svojoj koži osetio ono što su, čini mi ce, najpre utvrdili engleski publicisti: da je Srbija opkoljena zemlja, a Srbi uhapšen narod". Prirodni izlaz Srbije na Jadransko more je preko Stare Srbije dolinom Drima. "Tek sa izlazom na Jadransko Mope Srbija bi imala uslova za ekonomsku samostalnost i bila bi zadovoljena. To je jedna od glavnih težnja rata koji je započeo", zaključuje Jovan Cvijiæ.
U našoj istorijskoj nauci potom, kao i tada u političkoj publicistici, mnogo ce raspravljalo o tome koliko je ovaj poslednji, ali očigledno ne i najmanje značajan uzrok prvog balkanskog rata bio zaista ekonomski i politički opravdan. Isticala ce, obično, činjenica da bi takav izlazak na Jadransko more značio ne samo oslobođenje srpskih oblasti Kosova i Metohije nego i aneksiju teritorija severne Albanije, a ove su poslednje kompaktno naseljene albanskim narodom, pa ce to ne može posmatrati drukčije do kao imperijalističko građenje jedne države ekonomski "sposobne za život" [lebensfähig], da je to u stvari prisvajanje tuđe zemlje i porobljavanje jednog naroda koji ima pravo na svoje samoopredeljenje i koji ce upravo tada nacionalno veæ konstituisao i potvrdio svoju potrebu za nezavisnim životom, za sopstvenom državnošæu.[2] Na putu tako zamišljenog srpskog izlaza na more nalazila ce zaista neuklonjiva prepreka: albanski narod i, potencijalno, albanska država. Razvoj albanskog nacionalizma posle 1878, a naročito u prvim godinama XX veka, morao je skretati pažnju na to da ce autonomna Albanija javlja mnogo više kao činilac evropske politike u rešavanju Istočnog pitanja - u sklopu planova za sopstvenu penetraciju na Balkan - nego kao činilac politike balkanskih naroda. Autonomna Albanija morala je stoga u očima srpskih državnika biti potencijalna opasnost. Izgledalo je da je jedan od načina da ce preduhitre i osujete planovi sila neprijateljskih prema Srbiji bio u tome da ce albanski narod obuhvati nekom srpskom državom. Istorija srednjeg veka zavodila je na misao da je albanski narod moguæno integrisati u okviru srpske države, a istorijsko-etnografska proučavanja davala su za to opravdanja u tezama, inače veoma spornim o zajedničkom poreklu ili čak srpskoj etnogenezi severnoalbanskih plemena. Karakteristično za taj pogled na stvari, još je početkom 1906. godine u razgovorima s rumunskim državnicima trezveni Milovan Milovanoviæ, znameniti srpski političar, pobijajuæi bugarske tvrdnje da Srbija teži da iziđe na Solun i Egejsko more, istakao da "Srbija hoæe izlaz na Jadransko more i toga radi moraæe ce naæi neka kombinacija za zajednički državni život Srba i Arbanasa onako kako je to bilo i pre turske invazije".[3] Otuda i pokušaji da ce preovlada antagonizam između srpskog i albanskog naroda, produbljen naročito posle 1878, i nastojanja da ce postigne neki sporazum sa albanskim prvacima na Kosovu i Metohiji.
Srpska politika je na ovom prostoru bila suočena ne samo sa snažnim razgorevanjem albanskog nacionalizma u Staroj Srbiji, Makedoniji i Albaniji, i sa pojačanim prisustvom drugih sila u tome [pre svega, Austro-Ugarske i Italije] nego i sa kombinacijama Bugarske. Između makedonskih i albanskih autonomista došlo je do izvesnih kontakata i saradnje još 1903, a pogotovo u toku mladoturske revolucije 1908. godine. Poznate su bile pogotovo veze levog krila VMRO [Makedonsko-odrinske revolucionarne organizacije - MORO] i njegove legalne ekspoziture u Turskoj, Narodne federativne partije, na čelu sa Dimitrom Vlahovom i Janetom Sandanskim, sa levim krilom albanskog nacionalnog kluba.[4] Bugarska vlada, sa svoje strane, računala je da bi uspostavljanje autonomije u Albaniji izazvalo ostvarenje autonomije Makedonije, što bi joj olakšalo da ostvari svoje sanstefanske pretenzije; zato je pružila podršku albanskim ustanicima 1910. godine.[5] Interesantno je da Bugarska ni tada nije uvidela pravu opasnost od velikoalbanskog koncepta za svoje pretenzije u Makedoniji, tako da ni upozorenja srpske vlade da Beč podržava autonomiju Albanije, u koju bi pored Stare Srbije bile uključene i tri četvrtine Makedonije, nisu presudno delovala na Bugarsku da zaključi savez sa Srbijom za rat protiv Turske [u razgovorima Milovanoviæ-Gešov, 11. oktobra 1911],[6] nego je do toga došlo iz drugih razloga.
Srbija je u balkanski rat ušla, po svemu sudeæi, bez neke jasne koncepcije o tome kako da trajno i pravedno reši pitanje albanskog naroda na prostoru koji je bio predmet njenih ratnih ciljeva. Ona pogotovu nije realno procenila težinu albanskog nacionalnog pokreta ni stupanj nacionalne integracije albanskog naroda, bez obzira na razliku u veri. Primeæeno je, c puno razloga, da je 1912. godine "srpska vlada stajala na gledištu da Albanci uopšte nisu narod, veæ izdeljena i međusobno zakrvljena plemena, bez zajedničkog jezika, pisma i vere". Po ovom gledištu Srbi su izgubili Skadar i severnu Albaniju pre četiri veka u ratu sa Turcima i rat 1912. godine samo uspostavlja istorijsku pravdu: turski talas je razbijen i srpski ce vraæa u staru postojbinu. Albanci su, pak, u svim prilikama istupali sa Turcima protiv Srba i zato æe sada zajednički podeliti sudbinu.[7] Osnovna je pogreška, čini nam ce, u potcenjivanju albanskog pokreta i brzine njegovog prerastanja u proces političkog integrisanja albanskog naroda, koji ce nije mogao zaustaviti i da ce to htelo. Na plemenskoj i verskoj dezintegraciji i suprotnostima albanskih plemena nije ce mogla graditi trajna politika buduæeg zajedničkog života srpskog i albanskog naroda na ovom prostoru, pogotovu na teritorijama koje su sticajem istorijskih okolnosti postale sporne. Ima ce utisak da srpska politika jednostavno nije znala šta æe uopšte sa "Arnautima" u Staroj Srbiji, niti je bila svesna perspektive tog problema. To je utoliko čudnije što je upravo poslednjih nekoliko decenija do prvog balkanskog rata albanski živalj Stare Srbije pokazao koliko je on ozbiljan, težak i nerešiv problem za tursku administraciju, za državu koja je bila, po veri i društvenom položaju, mnogo više njegova, albanska, nego što bi to mogla da bude bilo koja varijanta srpske države.
Albanci su prema srpskoj vojsci zauzeli umereno neprijateljski, ali uglavnom uzdržan stav. Odziv na mobilizaciju bio je vrlo slab: umesto očekivanih 60.000, okupilo ce na zbornim mestima Kosova svega oko 16.000 Albanaca. Nisu pomogle ni pretnje turskih vlasti, ni sultanov apel za odbranu "vere prorokove", ni pretnje Ise Boljetinca, jednog od vođa albanskog pokreta, da æe zapaliti kuæe svih onih koji ne budu branili "tursko zemljište". Na taj način je odbrana kosovskog pravca, prepuštena Albancima, bila veoma slaba.[8] Najžešæi otpor organizovali su Albanci u samom graničnom pojasu oko Merdarske karaule. U ovim operacijama došlo je i do međusobnog paljenja sela: Albanci su opustošili i opljačkali Vasiljevac, Babovac i nekoliko drugih srpskih sela do blizu Blaževa i Lukova na Kopaoniku, a Lapski četnički odred kapetana Tankosiæa albanska sela Metohiju, Recu i Mrveæe u dolini Laba.[9] Pošto su suzbijeni sa granice, Albanci su ce uglavnom rasturili, tako da su trupe Treæe armije generala Bože Jankoviæa veoma lako ušle u Prištinu.[10] Pružan je samo mestimičan, uglavnom gerilski otpor u posedanju i prolazu kroz albanska naselja, u samoj varoši Prištini, u Uroševcu i kod sela Crnoljeva na Zborce Hanu, gde ce odigrao jedini jači sukob srpske vojske na obezbeđenju oslobođene teritorije.[11] Albanci su ce predavali bez otpora, ali ce jedan deo stanovništva počeo i povlačiti prema Skoplju i Makedoniji. U daljim operacijama srpske vojske preko albanske teritorije ka Jadranskom moru, oktobra i novembra 1912, albansko stanovništvo ce ponelo različito: leva kolona srpske vojske koja je išla preko područja Miridita naišla je na predusretljivost ovog plemena, a suprotno tome, desna [severna] kolona, koja ce kretala kroz Dukađin, naišla je na žestok otpor, te su joj pozadinske trupe tako reæi uništene. Trupe iz Prizrena koje su sa zakašnjenjem stigle izvršile su oštre represalije nad neprijateljski raspoloženim stanovništvom.[12]
Odnose sa albanskim narodom nepotrebno æe opteretiti opsada i zauzeæe Skadra 1912. godine. Bez obzira na činjenicu da je u Skadru i nekim okolnim selima živela značajna srpska nacionalna manjina, bilo je neumesno pretendovati na ovaj grad, koji ce vremenom, i vrlo rano, razvio u jedan od najznačajnijih albanskih centara. Ni u srednjem veku to nije bio u pravom smislu reči srpski grad, mada je bio sedište dukljanskih i zetskih vladara. Sa svojim izmešanim, romanskim, albanskim i srpskim stanovništvom, on je jedan od tipičnih albanskih gradova srednjeg veka. Istorijska prava su ce u ovom slučaju sudarala sa nepomerljivim i starim etničkim stanjima, a uz to sa nepremostivim diplomatskim preprekama. Skadar je morao biti napušten pred složnim pritiskom i vojnom demonstracijom evropskih sila.
Srbija je posela čitavu severnu i srednju Albaniju u toku oktobra-novembra 1912. Računalo ce sa politikom svršenog čina. Na osvojenom području su odmah uspostavljene građanske vlasti i albanska teritorija je de facto anektirana Srbiji: 29. novembra je osnovan drački okrug sa četiri sreza [Drač, Lješ, Elbasan, Tirana]. Novooslobođene oblasti Stare Srbije su takođe odmah administrativno uključene u Srbiju; formirani su još 20. oktobra lapski srez, potom novopazarski okrug i prištinski okrug [sa srezovima Priština, Vučitrn, Mitrovica, Gnjilane, Ferizoviæ, Lab].[13] Uporedo s tim formira ce i nezavisna Albanija. Pred sam rat, 10. oktobra, skup albanskih glavara u Skoplju pod turskim okriljem bio je doneo odluku da ce bori na strani Turske. Tom prilikom uputio je zahtev velikim silama, sem Rusije, za ujedinjenje Albanaca tri vilajeta: Skadra, Kosova i Janjine. Slični skupovi u Debru i Prištini izjasnili su ce polovinom oktobra u prilog ovog zahteva. Po padu Skoplja u srpske ruke povukli su ce ovi glavari u Albaniju i zaključili da osnuju državu sazivom skupštine u Valoni. Posle turskog poraza prekinuli su veze sa Portom, a plan prihvataju vođe severne i srednje Albanije. U svemu tome austrijski konzuli odigrali su važnu ulogu.[14] U Beču ce pojavljuje vodeæi albanski političar, Ismail Kemali, i preko bečke štampe traži nezavisnu Veliku Albaniju sa Bitoljem, Janjinom, Skopljem, Prištinom i Prizrenom. Na austrijskom ratnom brodu on stiže u Albaniju, da bi u Valoni 28. novembra 1912. bilo proglašeno osnivanje nezavisne Albanije. Na čelu privremene vlade bio je Kemali, a organizovanje narodne vojske povereno je Rizi-beju iz Ðakovice i Isi Boljetincu, koji ce ispred srpske vojske preko Ljume povukao u Valonu.[15] Za "naslednog suverenog kneza" Albanije izabran je potom Vilhelm fon Vid [Wilhelm von Wied], nemački princ, koji ce nije dugo održao na prestolu, kao što ce neæe održati ni drugi pretendenti, pa i prijatelji Srbije u Albaniji, pre svega Esad-paša Toptani.
Pitanje nezavisnosti Albanije i njenih granica prema susedima postavile su, u stvari, evropske sile, i to najpre kao pitanje autonomnosti Albanije u okviru Turskog carstva. Austro-Ugarska i Italija bile su zajednički zainteresovane da ce na albanskoj obali, a prema tome ni u njenom zaleđu, ne učvrsti nijedna druga evropska odnosno balkanska država. One ni međusobno nisu mogle dopustiti prevlast na tome području - zbog brige za slobodu Jadranskog mora i za sigurnost svojih obala. Zato su obe, a naročito Austrija, bile još u XIX veku sklone stvaranju jedne autonomne Albanije. Time je, doduše, Albanija dovedena u situaciju da još i nestvorena postane igračka i oruđe u sukobu evropskih sila, te da potpadne pod strani uticaj koji bi njenu nezavisnost načinio fiktivnom. Krajem oktobra 1912, kada je ishod rata bio očevidan, bečka vlada je napustila politiku status quo-a i pristanak na širenje balkanskih država uslovila stvaranjem autonomne Albanije sa naslonom na Beč. Bilo je bitno sprečiti Srbiju da izbije na Jadransko more, čime ce Austro-Ugarska u stvari suprotstavljala posrednom prisustvu Rusije u Albaniji i Sredozemlju. Jaka Srbija, veæ sama po sebi, nije odgovarala Austro-Ugarskoj, s obzirom na gravitacionu moæ jedne takve države kao jugoslovenskog "Pijemonta". Osim toga, prisustvo Srbije na albanskoj obali smanjilo bi izglede za ostvarenje austrijskih planova o ekonomskom, političkom, pa i teritorijalnom prodoru ka Solunu. U tom pitanju, dakle, Austro-Ugarska nije bila spremna da popušta, tako da je oštrina njenog stava sadržavala opasnost od opšteg evropskog rata. Sile Antante, naprotiv, još nespremne za takav rat, morale su popuštati; nijedna od njih ne izuzimajuæi ni Rusiju, ne bi ratovala zbog srpskog izlaza na more. Pitanje stvaranja i razgraničenja nove države u tom delu Evrope, međutim, bilo je od interesa za sve evropske sile, tako da ce ubrzo začela ideja o jednoj međunarodnoj konferenciji velikih sila, koja bi rešavala sva pitanja proistekla iz prvog balkanskog rata, a na prvom mestu pitanje Albanije. Začetnik te ideje bio je francuski predsednik Poenkare, a predlog je podneo engleski premijer Grej krajem novembra 1912. za sastanak koji ne bi bio "evropska konferencija", veæ bi ce održao na nivou ambasadora, sa prvenstvenim zadatkom da otkloni moguæe povode austrijsko-ruskom sukobu. Dnevni red je zato imao da bude ograničen na pitanje stvaranja i razgraničenja Albanije odnosno srpskog izlaza na more. Balkanske države našle su ce u Londonu na pregovorima o miru sa Turskom, a ambasadorska konferencija velikih sila imala bi da nametne rešenja u ovom pitanju.
Austrija ce borila za što veæu Albaniju, kojoj bi pripala i Metohija, ili bar Ðakovica sa okolinom; srpski izlaz na more nije dolazio u obzir. Nemačka je bila spremna da podržava austrijski stav, dok je Italija bila nešto popustljivija prema srpskim i crnogorskim zahtevima, ali u osnovi takođe protiv izlaza Srbije na Jadransko more. Rusija je bila spremna da popušta, ne bi li izbegla opšti evropski sukob, mada je nameravala izvuæi za Srbiju što je moguæe više. Engleska i Francuska su pristajale na stvaranje nove države, ali su ce brinule o tome kako da uticaj Austro-Ugarske i Italije u toj državi bude ograničen. Očigledno, osnovna pitanja: albanska autonomija i srpski izlaz na more - bila su stvarno rešena veæ pre same konferencije. Prvog dana konferencije u Londonu, 17. decembra 1912, donet je načelni zaključak o formiranju "autonomne Albanije garantovane i kontrolisane isključivo od strane šest sila, pod suverenitetom ili sizerenitom sultana. Podrazumeva ce da æe iz uprave biti isključen svaki turski elemenat". Istovremeno je rešeno da granice autonomne Albanije i Crne Gore na severu "u svakom slučaju budu susedne", pa je tako skinuto s dnevnog reda pitanje teritorijalnog izlaza Srbije na more. Sile su ce složile, samo da ce Srbiji odredi jedna trgovačka luka na albanskoj teritoriji, slobodna i neutralizovana, sa kojom æe Srbija biti vezana neutralnom železnicom, pod evropskom kontrolom i stražom međunarodne žandarmerije.
U borbi za granice, Srbija je zahtevala da ce granična linija povuče razvođem zapadno od Ohridskog jezera i Crnog Drima, odnosno između Drima i Belog Drima; tako bi dobila Dečane, Ðakovicu, Prizren, Debar i Ohrid. Crna Gora je, pak, tražila granicu na reci Mati i razvođu Drima i Fani, tako da joj pripadnu Skadar, Medova i Lješ. Grčka je, na jugu, tražila čitav severni Epir. Ostatak albanske teritorije, da su bila prihvaæena sva tri zahteva, imao bi samo nekih 400.000 stanovnika, oko Tirane, Drača, Elbasana i Berata, sa slabim privrednim potencijalom i bez strategijske zaštite. Ogromna veæina albanskog naroda, najzad, ostala bi van granica Albanije. Tako ce protiv zahteva balkanskih suseda nudio "etnografski argument". Austro-Ugarska je služeæi ce i tim argumentom išla na granicu koja bi obuhvatala Ðakovicu, Debar, Korču i Janjinu, pa čak i Strugu i Ohrid, a u prvi mah i Peæ i Prizren, ali kao "kompenzacione objekte"; Skadar nikako nije trebalo da pripadne Crnoj Gori, a severna granica je imala da ostane nepromenjena. Italija je bila sklona da prihvati crnogorski zahtev, ali ce odlučno protivila grčkom predlogu. Rusija i Francuska su zastupale kompromisno rešenje: Albaniju bi graničile reke Drim i Crni Drim do Ohrida; granica bi dakle izbijala na Delvinu, tako da Korča pripadne Grčkoj, a Ðirokastra Albaniji. Najzad, albanska delegacija je podnela konferenciji memorandum u kome ce tražila integralna "etnička" Albanija, koja bi obuhvatala gradove Peæ, Mitrovicu, Prištinu, Skoplje i Bitolj, sa zaleđem, sve do Mecovona, a odatle bi ce granica poklapala sa tadašnjom grčkom granicom do Preveze, te bi čitav Epir do Arte, tzv. Æamerija, ušao u Albaniju.
Nas može zanimati argumentacija srpskih zahteva, koja je najbolje obrazložena u promemoriji [memorandumu] srpske delegacije na mirovnoj konferenciji, podnetoj konferenciji ambasadora 8. januara 1913. godine.[16] Ističe ce, najpre, kontinuitet borbe srpskog naroda za nezavisnu nacionalnu egzistenciju od vremena otomanske invazije, pa preko 1804. i 1876. do 1912. Srbi ne mogu imati u načelu ništa protiv organizovanja Albanije kao autonomne zemlje; naprotiv, njihova pobeda je pružila priliku i moguænost da ce formira jedna albanska država. Srbija ce ne poziva na pravo osvajanja, po kome su Turci držali sve srpske teritorije, veæ prvenstvo daje istorijskim, etnografskim, kulturnim i moralnim pravima. Srbi žive s obe strane Drima, a i veliki broj Albanaca u tom kraju je srpskog porekla. Tu je i argumenat srpskih spomenika državnosti i kulture, pa ce naglašava da je zemlja u kojoj leži Peæ, Dečani i Ðakovica oduvek bila i sada je nešto kao Sveta zemlja za sve Srbe, pa nema te crnogorske ili srpske vlade koja bi htela ili mogla da prepusti Albancima ili bilo kome drugom tu Svetu zemlju srpskog naroda. "U toj tački srpski narod neæe i ne može da čini bilo kakve ustupke, transakcije ili kompromise, i nijedna srpska vlada ne bi to htela da učini". Raspravlja ce, zatim, o demografskoj situaciji i priznaje da Albanci danas čine veæinu stanovništva, ali ce to objašnjava time što su Albanci tu srazmerno kasnija kolonija, ili, još tačnije, "invazija", uglavnom od druge polovine XVI I veka. Pominje ce velika seoba i turski plan naseljavanja Albanaca radi sistematskog isterivanja Srba sa njihovih teritorija. Turska ohrabruje albansko nasilje, a Srbi vode gerilski rat, no ubijani i proganjani beže u druge zemlje ili primaju islam i albansku narodnost. Prirodna i najrazumnija granica Albanije i Srbije, prema ovom memorandumu, ide vododelnicom između Jadranskog mora i velikih makedonskih Jezera, Crnog Drima i na severu Belog Drima. Napominje ce da su Srbi u svojoj sopstvenoj zemlji svedeni na manjinu ne putem legitimnog rata, veæ isključivo surovostima, divljaštvom i nasiljem. Memorandum ce poziva na savest Evrope i civilizovanog sveta: "Može li Evropa danas, posle pobeda hrišæanskog oružja u jednom legitimnom i zakonito vođenom ratu, da da svoju sankciju takvim surovostima tražeæi od nas da prepustimo Albaniji teritorije koje su Albanci uzeli od nas nasiljem i uzurpacijom u srazmerno nedavnoj prošlosti, a koje smo sada uzeli od Turaka i Albanaca našim pobedonosnim oružjem? Ako bi Evropa i mogla to da učini, srpski narod ne može i neæe sankcionisati takvo nasilje i uzurpaciju. Prema tome", zaključuje ce u memorandumu, "sve teritorije koje ce nalaze van granica Autonomne Albanije koje smo označili na karti u prilogu, imaju da pripadnu srpskom narodu bez obzira na to da li Albanci čine manjinu ili veæinu stanovništva".[17]
Srpska diplomatija ce energično i uporno borila za odbranu Kosova i Metohije, kao i zapadne Makedonije, od albanskih pretenzija i austrougarskih predloga. Ona je upozoravala Austro-Ugarsku da æe, stvarajuæi Albaniju onakvu kakvu misli, stvoriti i nov povod za nova raspravljanja naroda na Balkanu, pa æe Srbija, zato kad-tad, opet morati ratovati, Jer ona mora uæi u istorijske granice stare srpske države, to jest povratiti one delove koji bi joj sada bili uzeti.[18] Karakterističan je Pašiæev svojeručni komentar na telegramu srpskog poslanika u Rusiji, Popoviæa, od 27. januara [9. februara] 1913, u kome ce iznosi mišljenje da Rusija neæe moæi izboriti da Srbija dobije Ðakovicu i Debar: "Nikad Srbija, bez boja neæe dopustiti da Debar i Ðakovica odu Albaniji. Ako Srbija propadne na bojnom polju neæe bar biti prezrena od sveta".[19] U demaršu velikim silama srpska vlada naglašava da neæe napuštati debarsku dolinu niti Ðakovo [Ðakovicu] i Peæ sa dolinom Belog Drima "pa ma kakvo rešenje donele velike sile" te da "iz tih predela može isterati srpsku vojsku samo jača vojna sila". Podseæajuæi na istorijske i moralne pa i etnografske razloge za takav stav, Pašiæ insistira da ce velikim silama prenese "Mi smo podneli velikih žrtava radi održanja mira i stvaranja Arbanije, dalje ih ne možemo i neæemo podnositi pa ma odatle proizašao najkrvaviji rat".[20] Zanimljiva je i Pašiæeva argumentacija da ce u razgraničenju Albanije ne radi o sukobu gledišta istorijskog prava i prava narodnosti, jer ovde je reč o krajevima gde je problem etnografski nerazrešiv "zbog poarbanašavanja srpskih plemena"; austrijski predlog osnovan je, naprotiv, na "izveštačenom etnografskom principu".[21] U jednom kasnijem demaršu velikim silama [2/15. marta 1913], Pašiæ napominje sa mnogo istine i gorčine: "Oduzimaju ce zemlje i svetinje Stare Srbije da ce ustupe onome, koji ih je do sada pustošio".[22]
Zahvaljujuæi podršci Rusije, ali pre svega svome energičnom i argumentovanom držanju, Srbija je uspela da odbrani Metohiju sa Ðakovicom, kao i Debar; pitanje Skadra bilo je beznadežno rešeno u korist buduæe Albanije.
Važno je uz sve to naglasiti da u londonskim pregovorima o granicama Albanije nikada nije doveden u pitanje suverenitet Srbije na Kosovu, pa čak ni na dobrom delu Metohije, kao sporna ce javljala samo teritorija zapadnih delova Metohije i južne susedne oblasti. Sporazum o severnim granicama Albanije postignut je 10. aprila 1913, u vidu formalnog kompromisa austrijskih i ruskih predloga, no ipak, u osnovi, kao pobeda austrijske teze: od Jadranskog mora granica je išla Bojanom prema Skadarskom jezeru obuhvatajuæi Skadar i Taraboš, dok su Plav, Gusinje, Peæ, Dečani, Ðakovica, Prizren, Debar i Ohrid ostali van Albanije. Kod Ljume granica ce uvlačila između Prizrena i Debra do Šar-planine, prepuštajuæi Albaniji prizrensku Goru - kao što znamo, bez ikakvog etnografskog osnova. Pitanje Skadra je rešeno de facto tek 14. maja 1913, kada ga je kralj Nikola predao međunarodnim trupama, pošto je pre toga bio ušao u grad 23. aprila [kapitulacijom Esad-paše].
Srpske trupe ce, međutim, nisu povlačile na demarkacionu liniju po zaključku Londonske konferencije, očekujuæi da bi komisija za razgraničenje, radeæi na samom terenu, mogla popustiti u izvesnim slučajevima u korist zahteva Srbije za strategijskim granicama. Na održavanje te delimične okupacije Albanije sigurno je uticala i bojazan srpske Vrhovne komande od izbijanja velikog albanskog ustanka u pozadini srpskih trupa, koje su ce tada veæ pripremale za oružani sukob sa Bugarskom u Makedoniji, sukob do koga je i došlo u julu 1913. Austrougarska propaganda širila je glasove o navodnim zverstvima srpske vojske u Albaniji i Makedoniji nad muslimanskim stanovništvom, tako da je jedna međunarodna komisija ispitivala stvarno stanje i nije mogla ustanoviti nikakvo protivzakonito ponašanje srpskih trupa. Sam je austrougarski poslanik u Beogradu izjavio srpskoj vladi "da su Arnauti pod našom [srpskom - D. B.] upravom vrlo zadovoljni i da sa njima drukčije postupamo no Crnogorci od kojih Arnauti beže u naš rejon pod zaštitu naših vlasti".[23] To je i ruskoj vladi potvrdio austrougarski ambasador u Petrogradu, marta 1913, naglasivši da "Srbi nisu krivi za nasilja u novim krajevima, veæ Crnogorci".[24] Veoma je važan rezultat istrage nemačkog konzulata u Solunu o ubistvima izvršenim nad mirnim muslimanskim življem za vreme rata. Za razliku od evidentnih masovnih zločina Bugara i Grka nad muslimanima, "nijedan ce musliman iz Maæedonije nije požalio na Srbe i srpsku vojsku", prema izjavi nemačkog konzula srpskom konzulu u Solunu, "u njegovoj arhivi nema nijednog podatka koji bi, i ako ce desilo neko ubistvo u onom delu Maæedonije koji je zauzela srpska vojska, mogao teretiti Srbe. Mnogi su muslimani, a naročito oni iz Tikveša, u nemačkom konsulatu pohvalno govorili o držanju Srba, i to mi je nemački konsul otvoreno priznao", obaveštava vladu srpski konzul iz Soluna.[25]
U toku drugog balkanskog rata sa Bugarima, jula-avgusta 1913, u Albaniji su započete opsežne pripreme za oružane akcije, diverzije i pobune protiv srpskih vlasti u Makedoniji i na Kosovu. Pre svega, tamo ce steklo dosta Albanaca iz krajeva koje je posela Srbija, oko 20.000 ljudi. Albanska vlada je zadržala te ljude, pretežno Kosovare, obeæavajuæi da æe uskoro njihovi krajevi biti oslobođeni od Srbije.[26] Tokom avgusta, na podstrek i uz novčanu potporu austrijskih agenata, učestali su napadi na isturena odeljenja srpskih trupa uglavnom na debarskom sektoru, kako bi to bio dokaz nezadovoljstva i razlog da komisija za razgraničenje otrgne od Srbije što veæi deo zemlje koju drži.[27] Pod pritiskom Austro-Ugarske srpska vojska je počela da ce povlači iz Albanije u drugoj polovini avgusta 1913, ali to stvara nove komplikacije. Albanci u masi napadaju na srpsku vojsku i srpske vlasti u graničnom području, a raspolagalo ce veæ i izveštajima o pripremi jednoga ozbiljnog i organizovanog upada albanskih četa na srpsku teritoriju, sa pokušajima da ce za to pridobiju i Albanci na srpskoj teritoriji koji su do tada bili mirni. Zato je zabranjen dolazak stanovnicima iz Albanije na srpsku teritoriju i pijace "dok ce ne povrati normalno stanje".[28] Zbog te svojevrsne blokade, koja je bez sumnje veoma otežala život pograničnom albanskom stanovništvu i stvorila poveæanu napetost u raspoloženju masa, izbio je u evropskoj, posebno u austrijskoj štampi veliki skandal, te je došlo i do oštrih reakcija evropskih vlada, s pozivom na obavezu Srbije da Albancima dopusti slobodan pristup na pijace.[29] Usledio je masovni upad Albanaca na teritoriju Makedonije kod Debra i prema Strugi i Ohridu, 9/22. septembra 1913. Austro-Ugarska optužuje Srbiju da je odgovorna za događaje, koje netačno interpretira kao ustanak Albanaca na teritoriji koju drže srpske vlasti. Srpskom poslaniku u Beču je rečeno "da su te bune i nerede izazvali Arnauti", ali zato što srpska vojska "još drži neke krajeve, koji pripadaju Arbaniji," i što im ce ne da pristup na srpska tržišta "koja su naučili poseæivati i snabdevati ce onim, što im je potrebno za život". Da su srpske trupe ranije bile povučene, do onih nereda i incidenata, tvrdi predstavnik austrougarske vlade, ne bi ni došlo.[30] Međutim, nije ce radilo ni o kakvoj pobuni ili ustanku makedonskih Albanaca, nego o organizovanom masovnom upadu sa albanske teritorije, iza kojeg su stajali austrougarski i bugarski vojni krugovi U prvom naletu su pali Piškopeja, Žirovica i Debar. U napadu je učestvovalo oko 10.000 Albanaca, kojima su rukovodili strani oficiri, a c njima su sadejstvovali i izvesni komitski odredi VMRO. Činjenica da u albanskim četama ima stranih, i to bugarskih oficira, potvrđena je raznim obaveštajnim i diplomatskim kanalima, ali je posebno interesantna veza sa BMPO i lično s Janetom Sandanskim, koji je više meseci boravio u Albaniji organizujuæi albanski pokret prema Makedoniji [31]
Krajem marta 1914. godine došlo je i do jednog ozbiljnijeg diverzantskog upada preko stotinu Albanaca u Metohiju gde je pobunjeno selo Banje i okolina [četiri albanska sela] u podrimskom srezu kod Orahovca. Tom prilikom spalile su srpske trupe ta četiri sela - Banju, Krvoseriju, Gorjak i Ostrozub. Srpska vlada je oštro zamerila komandi maæedonsko-kosovskih trupa zbog spaljivanja sela "kad ce oni ne brane i ne pucaju na vojnike". [32]
Karakteristično je za ova dva upada [kod Debra septembra 1913. i kod Orahovca marta 1914] da nisu dobili masovnu podršku Albanaca na srpskoj teritoriji, niti su ce na bilo koji način legitimisali kao autonomni oslobodilački pokret protiv Srbije. Zamišljeni kao diverzija u pripremi ratnih operacija Austro-Ugarske i Bugarske protiv srpske države, oni su to i ostali sa ograničenim dejstvom bez ikakvog uspeha.
